Novosti

U subotu, 02. jula, sa početkom u 21.30h, nastavlja se dramski program ovogodišnjeg festivala „Grad teatar“. Na sceni između crkava će biti izvedena predstava „Bela kafa“ Narodnog pozorišta iz Beograda, po tekstu Aleksandra Popovića, a u režiji Milana Neškovića.
Pozorišna kritika u osvrtu na prva izvođenja ovog Popovićevog komada ističe: „Novi pozorišni komad Aleksandra Popovića ’Bela kafa’ navodi na pomisao da se osobeni pozorišni koncept ovoga uglednog autora menja u najnovijem periodu stvaralaštva. Ova pomisao, međutim, može da se prihvati samo uslovno. Izvesno je da se u Popovićevom prosedeu može uočiti čvršća kompozicija sižea, ali je takođe tačno da su sve druge karakteristike Popovićeve dramaturgije ostale nepromenjene. Reč je, dakako, o posebnom jeziku, intenzivnom ritmu, načelu otvorene igre koja demistifikuje scensku iluziju (...), jer se u Popovićevim dramama sve događa na granici sna i jave. I ’Bela kafa’ poseduje identičnu oznaku u podnaslovu: kad se sanja bludnog stanja. U ’Beloj kafi’ Popović je izukrštao odnose načinivši višestruke veze između članova jedne porodice; ovim postupkom omogućio je svojim junacima da zastupaju protivrečne interese i da se, stoga, nalaze u neprekidnim sukobima, što porodičnim, što ideološkim. (...) Popovićevi junaci vole da govore i da se žestoko spore oko svojih i tuđih ideja. Svih šest likova u ’Beloj kafi’ ima potrebu da objasni ne samo ono što oseća kao intimno pitanje ili dilemu, već i sve što se događa, što se nekada desilo, ili što će se tek dogoditi i da to proprati komentarom. Ovaj postupak saopštavanja i komentarisanja, preživljavanja u dijalogu i racionalizovanja ima prevashodni zadatak da potre svaku pomisao na scensku iluziju. Popović, dakle, jezičkom građom stvara situacije i odnose, koje potom prevodi u poetske sile tehnikom simultanog sna“ (Radomir Putnik, Velika predstava, „Politika“, 4. januar 1991.).
Poznato je da je Popović napisao „41 dramu za odrasle, 10 drama za decu, oko 500 scenarija za televizijske serije i pojedinačne emisije, nekoliko romana za decu i ne-zna-se-koliko tekstova pisanih za dečji program Radio Beograda“. O Popovićevom odnosu prema pozorištu Radomir Putnik je naglasio i sledeće: „Bez pozorišta nije mogao da živi, ili drugačije rečeno, pozorište je bilo Popovićev makro i mikro kosmos. Znao je dobro da život postoji i bez pozorišta, da postoje ljudi koji nikada nisu nogom kročili u teatar, da se važna dešavanja događaju izvan pozorišta, da se, uostalom, o individualnim i kolektivnim sudbinama odlučuje na drugim mestima a ne u pozorištu, ali ništa nije moglo da pokoleba njegovo čvrsto uverenje da je teatar najvažnije mesto na svetu“
Reditelj Milan Nešković o svom radu na predstavi kaže: „Bela kafa. Paradoks, kao osnova tretiranja problema prilikom rada na svakoj pozorišnoj predstavi, kod Aleksandra Popovića se javlja već u samom naslovu. Aleksandar je i tvrdio da nije dramski, već pozorišni pisac. Ovaj komad je, vrlo verovatno, najintimniji Popovićev komad, jer obrađuje dve teme, Drugi svetski rat i Goli otok. Aleksandar je, kako sam tvrdi, preživevši oba stradanja, posvedočio scenama izazivanja onog najanimalnijeg iz svakog ljudskog bića, kako predatora tako i žrtve. On ipak obrađuje ove teme kroz prizmu jednog prostora i jedne atipične a opet jako prepoznatljive srpske porodice. Jer porodica je nukleus društva. Sistematsko uništavanje iste je tema koja mene intrigira. Pozorište je idealno mesto da kreativnim procesom proniknemo u dubinu kolektivnog stradanja jednog naroda, kroz individualne sudbine šestočlane srpske građanske porodice koja odavno ne postoji. Na kraju komada Aleksandar Popović postavlja pitanje ’ko smo’. Ja nemam odgovore. Svakodnevno sam zahvalan nekoj višoj sili koja mi je omogućila da se bavim poslom koji obožavam i koji mi dozvoljava da postavljam pitanja na koje nemam odgovore. Ja ne znam ko smo, ali sam spreman da tri meseca provedem sa grupom istomišljenika, ne bismo li odgonetnuli zašto ne znamo ko smo, makar u tome i ne uspeli. Ono što smo uspeli, jeste to, da smo od Bele kafe napravili posebno, novo autorsko delo, pozorišnu predstavu, koja se rađa 4. maja 2015. godine, kao plod ljubavi vodvilja i građanske drame“.
Milan Nešković je rođen 1985. godine u Valjevu. Sin je, brat i ujak. Završio je pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti, u klasi profesora Nikole Jevtića i profesorke Alise Stojanović. Ovo mu je četrnaesta pozorišna predstava.
Autori adaptacije su Milan Nešković i Molina Udovički Fotez, dramaturg je Molina Udovički Fotez, scenograf Vesna Popović, kostimograf Marina Vukasović Medenica, kompozitor Anja Đorđević, scenski govor potpisuje Radovan Knežević, scenski pokret Tatjana Popović, asistent kostimografa je Biljana Grgur, dizajn zvuka je uradio Vladimir Petričević, izvršni producent je Ivana Nenadović, a organizator Nemanja Konstantinović.
U predstavi igraju: Branko Vidaković, Jasmina Avramović, Pavle Jerinić, Vanja Ejdus, Nenad Stojmenović, Nada Šargin, Predrag Ejdus i Nebojša Babić.