Novosti

U subotu, 1.decembra 2018., u 18 časova u kino sali Spomen doma „Crvena komuna“ u Petrovcu biće predstavljena knjiga Jasenke Lalović pod nazivom „S one bande moje gore“.

Sama najava prve knjige ove spisateljice pobudila je veliku pažnju publike. Fragmenti, koji su premijerno objavljivani na društvenim mrežama, dočekani su sa izuzetno pozitivnim reakcijama i knjiga je u novembru mjesecu ugledala svjetlost dana.

Pored autorke, na predstavljanju knjige učestovaće Marina Radulović, slikarka i publicista, Vesna Vujošević Lalošević, glumica i Milica Stanić Radonjić kao moderator večeri.

Prenosimo vam dio recenzije knjige Gordane Predić istoričarke, novinarke i voditeljke:
„ Ovo je priča o životu u Crnoj Gori izmedju dva svetska rata u vreme koje se uvek na ovim prostorima naziva nevreme. Ovo je priča o životu i ljudima omeđenim kršom i kamenom s jedne i pitomom obalom i sinjim morem s druge strane. Ovo je priča o ljudskim sudbinama u koju su utkani ne samo viševekovni običaji i stereotipi ponašanja koji i danas egzistiraju i to ne samo na ovim predelima.
„Dva svijeta, jedan do drugog, a zauvijek preśečeni. Taman ka’ ulje i voda. Džaba ih miješaš. Vazda će se jedno od drugog razdvojit.’’ Možda je Jasenka najbolje ovim rečenicama oslikala naziv svog romana, a nas navela da čitajući razmišljamo da li su to zaista dva svijeta naslonjena jedan na drugi i šta je to sa ove, a šta sa one strane što deli jedan isti narod. Nametnula nam je time i pitanje da li ih ta geografska odrednica kao granica zaista razdvaja ili ih sastavlja i spaja čineći time njihovo bivstvovanje prirodnom celinom na tom prostoru.
Žene su okosnica njenog romana. Na jedan vrlo specifičan, možemo reći sasvim jedinstven način, kako može samo neko ko se rodio i stasao tamo i ko nosi u sebi obe ‘bande’ i kao takav poznaje izvorno ono o čemu piše, ona oslikava svoje junakinje. I sve su glavne.
Ko su te devojke rođene posle Velikog rata a stasavale u smutnim vremenima? Ima li razlike izmedju onih s one i ove strane brda? Da li su uspele da pomere granicu koje njihove majke nisu smele? Da li su one ostale smerne i poslušne ili su, suočene sa nepravdama, ustale protiv svega onoga čemu su učene? Koliko su dopustile da im vaspitanje oblikuje karakter? Da li su iskre različitosti u njima samo nagoveštaj vremena koje se sluti i koje će doneti, ne samo njima, korenite promene?...”

Jasenka Lalović je Paštrovka i Buljaričanka koja za sebe kaže da oduvijek piše ali se tek sada usudila da objavi. Njena knjiga o crnogorskoj ženi svoje prvo predstavljanje imaće upravo u Petrovcu, odakle njene priče i kreću.
Prenosimo vam pismo jedne od pet Jasenkinih junakinja, Velike njenom Stanku, samo jedan segment priče pod nazivom Pismo:

„Mili Stanko,
U pravu si, možda sam mogla birat’ nekog ko bi me dočeka u kuću u koju dolazim, mogla sam i put Amerike krenut, al’ nije to za mene. Od one noći kad sam te viđela na onu igranku, ne mogah više podnijet da budem ičija nako tvoja. Pa sve da se nikad ne bih udala. Bijaše mi krivo dok sam te gledala kako igraš sa drugim đevojakama i što si priča’ samo sa Jelom, kad smo se vrćali doma. Tada si mi se i podsmjehnuo. Dati zbog onih gumača. Za svadbu sam dobila nove, lijepe cipele. Eto ih u kutiju čekaju. Još ih nijesam na noge stavila.
Znam da nijesam zorna ka’ druge đevojke. Znam i to da nijesam od neke posebne ljepote, a rekoše mi za tebe da si mnogima zapa’ za oko. Zato ti se nijesam mnogo nadala. Kad sam te viđela sa strikom Velom ispred kuće pobjegoh u sobu. Sve vrijeme sam slušala iza vrata što zborite i pravo da ti rečem, bojala sam se da ne odustaneš, poslije one priče kad smo iskočili da prošetamo. Sva se bijah splekala i prozborih sve naopako.
To što te ne zatekoh kad me doveo u kuću striko Velo možda i dobro ispade, jer ne znam kako bih tada ispred tebe nasamo iskočila, nit znam što bih ti rekla. I sad me je sram da te u oči pogledam. Znamo se, a opet ne znamo. Zajedno, a nijesmo nijedan dan jedno pored drugog predanili. Sve se nadam da ćemo imat kad. Gledala sam stvari kroz kuću i mislila se kako je sve to tvoja ruka takla. Da znaš da sve vrćem na isto mjesto đe si ostavio. Onaj bosiok što je na prozor svaki dan zalijevam i kadgođ mu se primaknem, da me niko ne vidi, nasamo š njim prozborim. Umislila sam da mi se javljaš kroz njegove mirise.
Onaj dan kad sam došla da donesem depešu, nijesam bila iskrena spram tebe. Da znaš da sam ja naćerala strika Vela da ubijedi seljane da je ponesem. Nije mi bilo do depeše, već samo da te vidim. Ža’ mi je što sam te naljutila, jer viđeh da nijesi bio rad što sam tamo došla. Cijelim putem dok sam se vrćala sebe sam klela što sam te najedih, pa opet ośetih da sam neđe olakašala što te zatekoh živog i zdravog. Kad sam te viđela kako śediš na onu stijenu i gledaš dokle sam stigla, pomislih da ‘oćeš da budeš siguran da se neću slučajno povrnut. Da znaš da zamalo jesam.
Ono pismo što si mi da čuvam i svaki dan ga čitam. Na jedan ćošak malo mi se razbičio i tu mi sad fale dva–tri slova. Naučila sam ga napamet i povazdan ga u sebe ponavljam. Tako mi je lakše.
Vele krenu da se potpiše, pa stade. Na dno papira sitnim slovima ispisa: Tvoja Ljube.”